EU

Kako magicno zvuce ova dva slova. EU.

U mom slucaju bi mogle da znace, E U P…. M….. . Bar sto se tice Bugarske. Posto je i ona sad u EU.
Jucer smo isli na bussines trip u Bulgariju, Sofija. Krenuli rano ujutro da stignemo na vreme ako bude guzva na granici. Po standardnom obicaju stali na OMV pumpi da doruckujemo sto svima koji putuju dalje savetujem, malo da se odmore, protegnu noge, popije kafica, razbistri glava ( jel dobro janavi 🙂 brinemo o sigurnosti u saobracaju) I sto se videlo po prethodnom postu iskoristio priliku da testiram kako radi blog381.com preko Telekom GPRS i ljubljene nam Opere za mobilni. Na mojoj Nokia 6600 imam operu i bez problema sam pristupio blogu381, napisao topic i objavio ga. Ih srece 🙂

Na pumpi naravno sretnemo kolege koji isto idu sluzbeno za Nis, zezali smo se da od sada imamo sastanke na pumpama.

Auto put je do Nisa bio skoro prazan, milina jedna za voznju. Kroz Sicevacku klisuru smo relativno brzo prosli i pripremljeni na guzvu na granici i dugo cekanje stizemo na granicu gde NIKOGA nema. NIKOGA!!! Apsolutno prazna granica, nema kamiona, vozila, nicega. Bas sam se zacudio. Prosle godine su ovde bile guzve, cekalo se po par sati na prolazak, kamioni su stajali po dan-dva… Prosli granicu ocas posla, ko sa vizom a ko bez nje :):):):):).

Na ulasku u Bg sam se blago sokirao. Losi putevi, okolina maaaaaalkice propala, ili bolje reci nije bilo sta propasti, sve je vec dno dna.

Put do Sofije je veoma sirok, ali los. Putari na ulici, rade, nove masine iz EU popravljaju put, uskoro ce ovuda proci auto put sa minimum 4 trake. Sam ulaz u Sofiju je onako…bedan. Propale kuce, razne male poluraspadnute radnje sa strane, a opet s druge strane nove, velike robne kuce i auto saloni. Definitivno je Bugarska zemlja velikih kontrasta. Ali verujem da ce i to uskoro da bude druga prica. Sad su u EU, razni fondovi su im otvoreni, dobijaju mnogo para, verujem da ce i oni veoma vrzo da promene “licni opis”.
Na povratku opet ista prica, Prazna granica, mi solo, carinik sluzbeno odakle, ima li sta da se prijavi, dovidjenja.

Kako smo malkice ogladnili, stali smo u Kafanu 3, jedno 10-ak kilometara od granice. Onako, bas prava kafana, sa dve odvojene prostorije. U jednoj slika sina nasih naroda i narodnosti i njegove mu drage, a u drugoj Cica Drazo se smesi sa zida. To verovatno da se niko ne naljuti, tipicna srpska prica.

Na povratku nesto razmisljam, setim se vesti od pre neki dan. Ministar nam kapitalni optuzio mitnicare da zadrzavaju namerno kamione kako bi im uzeli Mito. Mitnicari vracaju

Uprava carina je u saopštenju navela da su enormni troškovi tranzita uzrok smanjenja drumsko-tranzitnog saobraćaja kroz Srbiju u ovoj godini, a da ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić napadima na druge državne organe skreće pažnju sa svog ministarstva, koje je u najvećoj meri i uzrok problema.

I dok se oni igraju gluvih telefona kamioni nas u sirokom luku zaobilaze. Mogu reci da se bas vidi na putu kako nema kamiona, granica prema Bugarskoj koja je uvek bila puna, sad zjapi prazna. Jos samo da neko u onoj zgradi sto se sa “0-6” principa prepiru oko velike fotelje stavi prst na celo i zapita se gde nas to vodi. Odose kamioni okolo, lakse im okolo naokolo nego kroz zemlju Srbiju.

Posto je bio prazan auto put, malo smo povezli brze i stigli vec oko 21 u NS. Dolazim kuci i sve lagano ulazim, mozda spavaju. Ali na moju srecu nista od toga. Mali djavolak se nasmejao, potrcao, pokazala mi sta ima u ruci, odvukla me do stolice i tu se mazila, umiljavala, ljubila me…

Savrsen kraj jednog napornog radnog dana, sa 1000 km u dupetu i osmehom na licu.

Ljudi, događaji

Naleteo sam na ovaj članak, mislim da je vredno da se pročita. Prosto da se čovek zapita.

Veoma plemenito.

izvor: BLIC 

Umesto pomena sinu, pomaže maturantkinji

APATIN – Svetlana Uzelac (39), nezaposlena krojačica, prekinula je sve pomodniji običaj u gradu, odlučivši da umesto organizovanja pomena preminulom sinu Milanu (20), novac za to usmeri u Srednju drvoprerađivačku školu, učenici čiji roditelji nisu u mogućnosti da za nju plate matursku ekskurziju.
Svetlanini roditelji, Smilja i Ljubiša, ispočetka su se protivili da kćerka jedinica baš tako postupi, ali su i oni na kraju prihvatili da je „bolje usrećiti nekoga za života“ nego se slepo držati običaja.
Pomen-obede ili podušja, nakon smrti nekoga od bližnjih, u apatinskom kraju neguju uglavnom Srbi, dok kod Mađara i Nemaca takav običaj nikad nije zaživeo. Kako standard raste, tako se ti pomeni pretvaraju u gozbe kojima često prisustvuje i više stotina ljudi, a sve je veći broj restorana koji je počeo da se bavi i ovim poslom.
Na takvim pomenima često se više priča o drugim stvarima, nego što se seća pokojnika. Pamte se od ranije pojedini slučajevi, kada se na pomenima zbog pića znalo i zapevati. Porodice se često i zadužuju kako ne bi prekršili taj običaj.
Zbog svega toga je Svetlana Uzelac odlučila da, kad već nije mogla da produži život svom sinu u detinjstvu obolelom od cerebralne paralize, život bar malo ulepša jednoj maturantkinji.
– Činilo mi se da jedna ekskurzija, naročito maturska, može više da usreći neku učenicu nego što bi podušje moglo da znači mom pokojnom Milanu. Meni su roditelji, iako smo živeli od jedne plate, omogućavali da idem na sve ekskurzije i one su mi ostale u najlepšim sećanjima iz mladosti. Prepustila sam školi da sama odluči koji će đak to biti. Ja ću novac da uplatim kad se krene sa uplatom ekskurzije – kaže Svetlana Uzelac svoje razloge.
– Moj sin je imao svoj unutrašnji svet. Prijatelji su sa nama podelili tugu u kući. Puno je siromašne dece. Pomozimo im – apeluje Svetlana, dodajući da su i mali gestovi pažnje dovoljni.

I meni su pomogli nepoznati ljudi
– Dajući novac za ekskurziju, a ne za pomen, želim da se zahvalim i odužim svima onima koji su mi u inflaciji, kada je plata bila dve marke, pomogli da prikupim 2.800 maraka koje su bile neophodne za lečenje mog pokojnog sina. Mnoge od njih nisam poznavala, ali su oni na pijaci od dilera i prodavaca, među njima i siromašnih ljudi, sakupili pare i doneli mi ih kući. Imam i dvoja invalidskih kolica koja želim da poklonim. Ako su nekom potrebna, neka se javi na telefon 025-775-905 – kaže Svetlana Uzelac.

Balamory

Pošto sam u prethodnom postu pisao o buđenju i prvoj stvari koja se gleda evo malo više o našoj omiljenoj seriji.

Balamory, emisija u produkciji BBC, prikazuje se svako jutro na BBC Prime od 7:30.
Emisija je namenjena predškolskom uzrastu, a priča je o malenom izmišljenom gradiću u Škotskoj na ostrvu. Snimana je od 2002-2005 i ukupno ima 254 epizode.
Serijal je snimljen na ostrvu Mull, u gradu Tobemory.

Jedina kuća koja nije snimljena na tom ostrvu je Arčijev Pink dvorac koji je snimljen na drugoj lokaciji.

Pa da počnemo sa likovima:

Miss Hoolie

Julie Wilson Nimmo

Vaspitačica u zabavištu

Zelena kuća

Archie

Miles Jupp

Izumitelj

Pink dvorac

Josie Jump

Kasia Haddad; umesto Buki Akib

Fitness instruktor

Žuta kuća

Edie McCredie

Juliet Cadzow

Vozač autobusa

Plava garaža/kuća

PC Plum

Andrew Agnew

Policajac

Bela kuća/policijska stanica

Spencer

Rodd Christensen

slikar/muzičar

Narandžasta kuća

Suzie Sweet

Mary Riggans

vlasnice kafića/radnje

Crvena kuća

Penny Pocket

Kim Tserkezie

Kako se radnja odvija?

Na početku Miss Hoolie peva pesmu i deca dolaze u zabavište. Naravno, prvo ide vremenska prognoza za taj dan, iz koje možemo naslutiti gde će se odvijati radnja.

Nakon toga dolazi lik koji ima glavnu ulogu u dnevnoj epizodi i priča Miss Holie
o svom problemu. Ona ga savetuje kod koga da ide da taj problem reši. Npr. Jossie treb da održi čas plesa, ali pošto kiša pada savetuje je da održi čas unutra.

Pošto Jossie, koja je inače sva vrckava ne zna neki miran lagani ples, odlazi kod Suzie i Penny da nauči Line Dance. Tu Jossie

peva pesmu kojom se pita u koju kuću bi

trebala da ode, i nabraja sve kuće.

Naravno, pomoć je uvek tu, i sve se savršeno završavav
Zanimljive su kuće u Balamoriju. Sve su autentične i postoje.

Spenserova kuća, narandžasta kuća.

Spenserova kuća

Emisija je veoma zanimljiva, kroz pesmu ples i igru objašnjava neke pojmove, pojave iz svakodnevnog života, a sve na jedan lep način.

Ne moram da naglasim da imamo velikog fana kod nas kući, svako jutro se obavezno gleda Balamory, a ponekad i posle podne.

Elem, ako do sad niste pogledajte neku epizodu. Mi smo snimili 2 kasete za svaki slučaj, čak sam i prebacio na dvd da možemo na miru gledati.

Utaj!!!!

6 sati. Sunce se polako promalja kroz prozor. Imamo sreće pa sve do samog sunca nema ništa kad gledaš s prozora, samo crta na horizontu, na pola puta Dunav se kotrlja, a sunce kreće.

Kraj mene se neko proteže, nogica na mami, ruka na mom licu, glava zabijena u vrat, diše lagano, smireno. U jednom momentu se nasmeje, promrmlja nešto, digne ručicu iznad glave , uzme svoj čajić, potegne malo i nastavi. Samo se malo bolje namestila, stavila mi ruku oko vrata i nastavila… A ja više ne mogu spavati, pa se ne smem pomeriti, da je ne probudim, tako se lepo namestila, tako smireno spava, sigurno.

U 7 se oglasi moj alarm na mobilnom, izvlačim se tiho da ga ugasim, da se ne probude njih dve, al Anja sve oseti, digne glavu, otvori okice i kaže” Tata, zoveee, zoveee”.

Vratim se nazad, Anja budna, gleda u mene, vrpolji se, nema mira. Legnem kraj nje da je uspavam a ona će na to, ” tata, utaj, utaj!!! Digi, digi, amo, sama, nogeeeeee”

I eto nas dvoje, tapa tapa tapa kroz sobu, držimo se za ruku i idemo u dnevnu sobu. Flašica u ruci, sedamo na trosed, daljinski u ruke, “ BAVA” je na redu…

Dobro jutro svima, uživajte u ovom lepu danu.

Da ne zaboravim…

Otkad je Anja počela da izvodi gluposti, stalno mislim da ću nešto zaboraviti. Neću se setiti kad je šta napravila, nešto rekla.
Elem,

Jučer dođem sa posla. Anja je spavala. Sednem na dvosed i kuliram, taman da se završi ručak pa da mi ručamo dok se Anja ne probudi. Kad odjednom čujem čudan zvuk. Vrata od sobe gde Anja spava otvore se lagano, skočimo svi a ono Anja, stoji bosa sa flašicom čaja u ruci i gleda nas u fazonu, a gde ste vi to do sada! Bila je toliko ljuta sledećih par minuta, bacila flašicu, neće da nas pogleda, kao da kaže, što niste odmah došli kad sam se probudila, ja moram sama da ustanem…
Mi smo toliko bili iznenađeni kako je ona sam ustala i otvorila vrata, kako se nije alarm oglasio, a alarm je uvek kraj nje, jer se dosta okreće, pa je par puta bila na ivici kreveta. Otkad je prohodala stalno joj govorimo kad silazi sa kreveta prvo noge, noge, noge, pa i ona sama sad kad krene da se penje i silazi uvek kaže noge, pazi, pazi…A sad je to sve primenila, i lagano se ustala, sišla i otvorila vrata.
Naravno da se brzo odljutila, pa nije htela da siđe iz krila, mazila se, grlila nas, smejala se, pričala nam…

I naravno, sve to uz našeg dobrog prijatelja Noddya u pozadini.

Proleće

A jel svake godine kad grane sunce, kad bude malo toplije, kad možemo da se prošetamo po gradu a da se ne smrznemo, kad deca trčkaraju okolo razdragana mora da se napiše neki post na temu, jooooj došlo proleće, evo proleća, ako je sada leeeepoooo!!!!

Mislim, evo ove “zime” je bilo snega cela 2 sata, nadam se da nisam preterao….

A pošto je napolju sunce, STIGLO PROLEĆE!!!!


Anja u šetnji

Anja u šetnji