Category: Ljudi-događaji

Alergijice nase mile

Poznato je da smo svi na nesto alergicni. Na komsiju sto baca smece, na babe sto se deru za nama, na sefa kad nas gnjavi petkom da radimo  do kasno uvece…..
E pa vas dragi i premili je alergican i na jos nesto. PENICILIN.
I to sam saznao na jedan lep i uzbudljiv nacijn.
Elem,
u nedelju sam dobio malu temperaturicu koja me nije pustala do utorka ujutro, 39.5 i nece dole. Nikako. U utorak ujutro odem kod doktora, dugogodisnjeg doktora, pregleda me, meni temperatura pala na 36, oladio se covek kad je otisao kod dr…. I da ona meni neki antibiotik, CliaCil. Treba ti sada jaci, jaka je ta upala i te varijante. Dobro.
Sednem u kola, krenem za Bgd, popijem tablete…..
Stignem do Bgd, redovno sve radim, kad oko 12 sati krene da me peckaju stopala. Pa ruke, peckaju jagodice na prstima, izaze neki plikovi po rukama, ne mogu da stojim, peku me ruke….Kao da je neko gasio cigarete na mojim rukama i nogama….
Zvrcnem kuci tastu ( Medicinska sestra), ona kaze odmah izlazi i kreci u bolnicu. Sva sreca pa je moja firma blizu Zemunske bolnice. Draga je bila sve vreme sa mnom na telefonu, odem, stignem do ulaznih vrata, vec tesko disem, jezik mi se polako stvrdnjava….
Pita me teta na ulazu sta mi treba, ja joj pokazem lek i kazem verovatno alergija, ona skoci kao oparena, otrci do ambulante, odvuce me, uvuku me unutra, skinu, pregledaju ruke i svuda po telu, daju 2 inekcije, prikace na EKG, pritisak mere i ceka…..
Meni se smirilo stanje, normalno prodisao, jeste da mi se malo vrtelo, ali rekle su mi da je to od inekcija kojima su me zastitile od alergije.
 I tako, ustanem sa kreveta, malkice osamucen odgegam se lagano nazad do firme, nije daleko, kroz park, znace Janavi gde je to.
Kazu nemoj voziti minimum 3 sata , spavace ti se, ali nemoj ni da zaspes, moras biti budan….
Dobio neke tablete, Pressing, da pijem sledecih deste dana.
Dovezao se kuci, legao na krevet, Anja dosla do mene ljubila me u glavu I mazila porukama I glavi, a meni sve ravno…Sve sam zaboravio momentalno.
 

I sad dok ovo pisem bole me prsti, crvene tufnice i dalje na rukama, sinoc vidim na rukama tragovi….
Pricala mi kasnije drag I premila Tasta kako peniclin reaguje, da je veoma opasan, da je dovoljno 5 minuta da dodje do…….
 

Eto, malo bilo akcije, nisam ni svestan bio koliko sam srece imao. Da je naprimer reakcija pocela dok sam bio u kolima, negde na auto putu, usred nedodjije srpskog Auto bana, ko zna ko bi sad ovo pisao.
Cuvajte se, pazljivo citajte uputstva na lekovima, ako niste alergicni na nesto ne znaci da necete biti…
 

A Anja??
 

Pa vece pre akcije sam lezao u krevetu pod temperaturom, ona sa mamom bila kod babe ispod, i krenula da me trazi. Taje, taje, oce taje. Dodju gore do mene, ja bio u polusnu, polubuncnom stanju, pridje meni, zagrli me , poljubi I krene da mazi. Pipne celo, kaze, uce (vruce)….. srce malo brizljivo.
Ne smem da kazem kakva je bila moja reakcija na ove njene izlive neznosti….
 
 

 

EU

Kako magicno zvuce ova dva slova. EU.

U mom slucaju bi mogle da znace, E U P…. M….. . Bar sto se tice Bugarske. Posto je i ona sad u EU.
Jucer smo isli na bussines trip u Bulgariju, Sofija. Krenuli rano ujutro da stignemo na vreme ako bude guzva na granici. Po standardnom obicaju stali na OMV pumpi da doruckujemo sto svima koji putuju dalje savetujem, malo da se odmore, protegnu noge, popije kafica, razbistri glava ( jel dobro janavi 🙂 brinemo o sigurnosti u saobracaju) I sto se videlo po prethodnom postu iskoristio priliku da testiram kako radi blog381.com preko Telekom GPRS i ljubljene nam Opere za mobilni. Na mojoj Nokia 6600 imam operu i bez problema sam pristupio blogu381, napisao topic i objavio ga. Ih srece 🙂

Na pumpi naravno sretnemo kolege koji isto idu sluzbeno za Nis, zezali smo se da od sada imamo sastanke na pumpama.

Auto put je do Nisa bio skoro prazan, milina jedna za voznju. Kroz Sicevacku klisuru smo relativno brzo prosli i pripremljeni na guzvu na granici i dugo cekanje stizemo na granicu gde NIKOGA nema. NIKOGA!!! Apsolutno prazna granica, nema kamiona, vozila, nicega. Bas sam se zacudio. Prosle godine su ovde bile guzve, cekalo se po par sati na prolazak, kamioni su stajali po dan-dva… Prosli granicu ocas posla, ko sa vizom a ko bez nje :):):):):).

Na ulasku u Bg sam se blago sokirao. Losi putevi, okolina maaaaaalkice propala, ili bolje reci nije bilo sta propasti, sve je vec dno dna.

Put do Sofije je veoma sirok, ali los. Putari na ulici, rade, nove masine iz EU popravljaju put, uskoro ce ovuda proci auto put sa minimum 4 trake. Sam ulaz u Sofiju je onako…bedan. Propale kuce, razne male poluraspadnute radnje sa strane, a opet s druge strane nove, velike robne kuce i auto saloni. Definitivno je Bugarska zemlja velikih kontrasta. Ali verujem da ce i to uskoro da bude druga prica. Sad su u EU, razni fondovi su im otvoreni, dobijaju mnogo para, verujem da ce i oni veoma vrzo da promene “licni opis”.
Na povratku opet ista prica, Prazna granica, mi solo, carinik sluzbeno odakle, ima li sta da se prijavi, dovidjenja.

Kako smo malkice ogladnili, stali smo u Kafanu 3, jedno 10-ak kilometara od granice. Onako, bas prava kafana, sa dve odvojene prostorije. U jednoj slika sina nasih naroda i narodnosti i njegove mu drage, a u drugoj Cica Drazo se smesi sa zida. To verovatno da se niko ne naljuti, tipicna srpska prica.

Na povratku nesto razmisljam, setim se vesti od pre neki dan. Ministar nam kapitalni optuzio mitnicare da zadrzavaju namerno kamione kako bi im uzeli Mito. Mitnicari vracaju

Uprava carina je u saopštenju navela da su enormni troškovi tranzita uzrok smanjenja drumsko-tranzitnog saobraćaja kroz Srbiju u ovoj godini, a da ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić napadima na druge državne organe skreće pažnju sa svog ministarstva, koje je u najvećoj meri i uzrok problema.

I dok se oni igraju gluvih telefona kamioni nas u sirokom luku zaobilaze. Mogu reci da se bas vidi na putu kako nema kamiona, granica prema Bugarskoj koja je uvek bila puna, sad zjapi prazna. Jos samo da neko u onoj zgradi sto se sa “0-6” principa prepiru oko velike fotelje stavi prst na celo i zapita se gde nas to vodi. Odose kamioni okolo, lakse im okolo naokolo nego kroz zemlju Srbiju.

Posto je bio prazan auto put, malo smo povezli brze i stigli vec oko 21 u NS. Dolazim kuci i sve lagano ulazim, mozda spavaju. Ali na moju srecu nista od toga. Mali djavolak se nasmejao, potrcao, pokazala mi sta ima u ruci, odvukla me do stolice i tu se mazila, umiljavala, ljubila me…

Savrsen kraj jednog napornog radnog dana, sa 1000 km u dupetu i osmehom na licu.

Ljudi, događaji

Naleteo sam na ovaj članak, mislim da je vredno da se pročita. Prosto da se čovek zapita.

Veoma plemenito.

izvor: BLIC 

Umesto pomena sinu, pomaže maturantkinji

APATIN – Svetlana Uzelac (39), nezaposlena krojačica, prekinula je sve pomodniji običaj u gradu, odlučivši da umesto organizovanja pomena preminulom sinu Milanu (20), novac za to usmeri u Srednju drvoprerađivačku školu, učenici čiji roditelji nisu u mogućnosti da za nju plate matursku ekskurziju.
Svetlanini roditelji, Smilja i Ljubiša, ispočetka su se protivili da kćerka jedinica baš tako postupi, ali su i oni na kraju prihvatili da je „bolje usrećiti nekoga za života“ nego se slepo držati običaja.
Pomen-obede ili podušja, nakon smrti nekoga od bližnjih, u apatinskom kraju neguju uglavnom Srbi, dok kod Mađara i Nemaca takav običaj nikad nije zaživeo. Kako standard raste, tako se ti pomeni pretvaraju u gozbe kojima često prisustvuje i više stotina ljudi, a sve je veći broj restorana koji je počeo da se bavi i ovim poslom.
Na takvim pomenima često se više priča o drugim stvarima, nego što se seća pokojnika. Pamte se od ranije pojedini slučajevi, kada se na pomenima zbog pića znalo i zapevati. Porodice se često i zadužuju kako ne bi prekršili taj običaj.
Zbog svega toga je Svetlana Uzelac odlučila da, kad već nije mogla da produži život svom sinu u detinjstvu obolelom od cerebralne paralize, život bar malo ulepša jednoj maturantkinji.
– Činilo mi se da jedna ekskurzija, naročito maturska, može više da usreći neku učenicu nego što bi podušje moglo da znači mom pokojnom Milanu. Meni su roditelji, iako smo živeli od jedne plate, omogućavali da idem na sve ekskurzije i one su mi ostale u najlepšim sećanjima iz mladosti. Prepustila sam školi da sama odluči koji će đak to biti. Ja ću novac da uplatim kad se krene sa uplatom ekskurzije – kaže Svetlana Uzelac svoje razloge.
– Moj sin je imao svoj unutrašnji svet. Prijatelji su sa nama podelili tugu u kući. Puno je siromašne dece. Pomozimo im – apeluje Svetlana, dodajući da su i mali gestovi pažnje dovoljni.

I meni su pomogli nepoznati ljudi
– Dajući novac za ekskurziju, a ne za pomen, želim da se zahvalim i odužim svima onima koji su mi u inflaciji, kada je plata bila dve marke, pomogli da prikupim 2.800 maraka koje su bile neophodne za lečenje mog pokojnog sina. Mnoge od njih nisam poznavala, ali su oni na pijaci od dilera i prodavaca, među njima i siromašnih ljudi, sakupili pare i doneli mi ih kući. Imam i dvoja invalidskih kolica koja želim da poklonim. Ako su nekom potrebna, neka se javi na telefon 025-775-905 – kaže Svetlana Uzelac.