comeback

Nesto mi je sve cudno. Da pisem. Sta?

Pa svasta:)

Svasta se izdesavalo od mog poslednjeg obracanja sirokom auditorijumu.

Mnogo se putovalo, najvise poslom, naravno, radio sam na nekim projektima koji su mnooogo veliki  pa nisam imao vremena za ove druge,. Lepse stvari. Ali to cu natanane u nekom drugom postu.

 

A moj najveci projekat, Tata u pelenama V2.0 je napokon realizovan.

Na ovaj svet je dosla mala MAJA, 07.06.2008 godine.

Teska 3920. dugacka 51 cm, rodila se u 15:16, u nasoj divnoj Betaniji.

Malkice ranije, bila je 10-ak dana u decjoj nakon toga ali o tome kasnije.

 

Elem, evo malene lepotice.

 

Mrak

Pokusavam da smislim sta bi bilo pametno napisati, zabeleziti a ne ponoviti se. Toliko toga je napisano u proteklih nekoliko dana da vise nista nema smisla.

Pokusacu da pisem kako je to sve izgledalo sa druge strane.

Danas sam se vratio sa puta. Doletio na Aerodrom Nikola Tesla. Docekale su me moje devojke. Sve tri. Bas sam se obradovao. Ne secam se kad me je nesto tako obradovalo. Umoran, premoren od posla i prezentacija prosle nedelje, ne znam na kom jeziku da govorim, nemacki, engleski, mesavinu srpskog, ruskog i bugarskog…

Gledali smo kako polece par aviona, pokazivali smo Anji kao se penju visoko, objasnjavali da i tata tako ide u Bec, ali se uvek vrati.

Bec. Prosle nedelje sam opet bio na komercijalnom treningu na koji idem od oktobra. U organiizaciji Siemens Profesional Education, i CEE regiona za komercijaliste u nasem regionu. Mnogo novih stvari, stvari koje smo vec negde culi, na nekim vestima, da nesto postoji ali nije imao ko da objasni. PM, Risk, milioni raznoraznih procesa vaznih za donosenje odluka u projektima…

I ne bi ova nedelja bila posebna da nisam imao priliku da vidim prve reakcije stranaca na “nasu borbu za pravu stvar” iz prve ruke. Neverovatno, svi kao nesto znaju, a u sustini nista ne znaju. Svi znaju da postoji Kosovo, i Srbija, i rat, i Milosevic, rat, i Kosovo kao drzava…

Ali niko ne zna gde je Kosovo, koliko je udaljeno od Novog Sada, koliko ljudi tamo zivi, koliko je Srba ostalo, koliko ih je bilo, zasto je bilo rata, svega, “milosrdnog andjela” od Ujka Sama i njegove Nate. I ubi se ja objasnjavajuci,al pretekne me ovaj MITING. Stigao je pre mene da rasiri dobar glas, al nazalost samo sa 10 godina kasnjenja, sa 5 godina cutanja, sa toliko propalih prilika da se nesto mozda uradi na drugaciji nacin, pametniji… A meni ostalo da objasnjavam da nismo svi tamo negde daleko u Srbiji takvi divljaci, da prodajemo Kosovo za par patika i ofingera, za bezlicne parole Kosovo je srce Srbije. Parola je da se cita i pise na zidove, a kad se boris za nesto onda se izadje pred narod, ne sa papirom i napisanim tekstom i kaze ajte juris, nego stanes ispred narod i kazes, Junaci za mnom!!!!! Pa krenes, hrabro, i dokle stignes. Ali se boris. Ne saljes prazna saopstenja na javni servis bez zivog glasa, bez ijedne grimase. Ili naucis da komuniciras sa narodom, za one koji su nekad i nikad vise za tebe glasali.

A u austrijskim novinama ne znam koja je lepsa slika. Ona sa zapaljenom ambasadom, ili ona kad se vide prevrnuta kola, zapaljena… Bez konkurencije. I to je jedino sta je otislo u svet, sta je svet video. Gomilu huligana kako prevrcu kontejnere, razbijaju, pale, napadaju, pljackaju SVOJ GRAD, SVOJU ZEMLJU…. Nije taj Mekic u USA, vec u Srbiji, nas narod radi u njemu, zaradjuje za hleb, za zivot, ne Majk, Bill , i ostali okupatori.

A posledice. Meni je najzanimljivije bila vest da Ambasada Nemacke do daljnjeg nece primati zahteve nasih gradjanja za izdavanje viza…..

Imam srece pa imam uspomenu iz mog rodnog grada iz kojeg sam bezao, dobru staru Putivnicu pa mogu da putujem ali sta cemo sa ostalim ljudima koji bi nesto da rade, da se skoluju, putuju, vide sveta, kako to izgleda sa druge strane grane….

 

Definitivno se vraca MRAK.

Lepa Ilustracija se nalazi i kod ovih ljudi:

Moošema , Suske , Blogowski , Dinke, Komsinica Aurora, Ivana i Vanja mozda jos neko, nisam stigao da vidim, izvinjavam se

 

Nedelja

Jučer smo bili kod kumova, družili se.

Anja se igrala sa Urošem, trčala po kući, smejala se, zasmejavao je moj kum, baš su klinci bili slatki, veseli….

Ali mnogo brzo rastu…

Prolazi vreme jako brzo, rastu, razvijaju se, gledam Ukija, to je već veliki dečak, pametan, živahan, nije više beba.

Anju u poslednje 2 nedelje muče zubi. Jučer sam je slikao i na kompjuteru kasnije vidim na mestu gde treba da dođe zub broj 3, iliti očnjak, nabubrelo sve. Toliko se izdiglo, da se vidi zub ispod mesa ali nikako da probije opnu. Malena se muči, plače, trlja zube, jučer se držala za tu stranu, uzme bočicu sa kapima , Dentinox i daje mi kaže, “maži, maži”….


Ljubav preko žice

ituacija:
Uveče, oko 20 časova, zvoni telefon…
zvrrrrr. zvrrrrr,
#halo?
#Dobro veče, ta i ta iz Beograda, EFG banka, zovem vas u vezi kredita koji možete sad odmah da dobijete preko telefona…..# gospođice, a ko je vama dao moj broj telefona i ko je rekao da sam ja zainteresovan za kredit?

#pa znate trenutno obrađujemo vaš grad pa zovemo redom i ako  ……

#?!?!?!?!,%&$/($#/%#%(

E ajd nek mi sad neko kaže, jel to normalno, majke mi već su dosadni, treba ih tužiti za uznemiravanje i maltretiranje.

Jel ima neko slična iskustva??

Nedelja solidarnosti

Pod motom “Zajedno možemo više i bolje”, počela je tradicionalna Nedelja solidarnosti sa osobama sa cerebralnom i dečjom paralizom, koja će biti obeležena nizom aktivnosti. U proglasu koji je uputio Savez za cerebralnu i dečju paralizu Srbije, zatraženo je da obolele osobe, kojih ima nekoliko hiljada u našoj zemlji, dobiju mogućnost da ravnopravno i pod jednakim uslovima učestvuju u svim aktivnostima društvenog života zajednice, kako bi zajedno obezbedili ekonomski i društveni napredak. Osobe sa cerebralnom i dečjom paralizom, bez obzira na stepen oštećenja, imaju iste potrebe za ljubavlju, aktivnošću, učenjem i radom kao i bilo koja druga osoba, navedeno je u proglasu. Savez ističe da sve aktivnosti društva treba da se zasnivaju na načelima ravnopravnosti, jednakosti i solidarnosti, uz poštovanje međunarodnog slogana “Ništa o nama bez nas”.(RTS)

Bebaaaa…

Bebaaaaa…

Sinoć smo posle kupanja ležali na dvosedu, Anja je pila čajić, držala plastičnu, najtvrđu bebu u rukama i uživala.

Nakon nekog vremena kažem ja njoj, ajmo da spavamo, pozdravi se sa bakom, kaži laku noć…

Ona promrlja nešto, primi me za ruku, ustanemo, lepo odšetamo do kreveta, stavi bebu na krevet, krene da se penje ali teško, pomognem joj, dignem malo dupence, legnemo jedno kraj drugog, zagrli bebu, nagne malo više čaj i zaspe…..

To je bilo prvi put da je uzela neku igračku i legla s njom u krevet.

Bebu koja pušta neke zvukove i miče se napred nazad kao da puže.

A ovo je slika od nedelje, šetali smo po gradu, uživali na suncu…

Anja

Pareza facialis

Taman pred slavu, Sv. Iliju, bili smo na jednom dečjem rođendanu. Da budem precizniji, Anjina najbolja drugarica, Mimi, iliti Milica je slavila drugi rođendan. Onako lepo obučeni, sređeni, jurcali smo za našim mirnim detetom po dvorištu, njih dve su se prvo sramile jedna druge, ali nakon kratkog vremena bilo je tu i guranja, i jurnjave, i uzimanja igrački, lopti, bicikla, guranje po dvorištu…. Elem, Primetio sam da mi nešto nije u redu sa gornjom usnom. Počela je da trne, „bridi“, ako razumete šta hoću reći. Polako sam gubio osećaj. Nisam pridavao preteranu važnost tome ali nešto me je kopkalo…..kao da mi je poznato… Kažem ženi, a ona kaže, ma daj, nije ti ništa. Nakon nekog vremena osetim da nešto nije u redu a prilazi mi i žena i kaže, čudno se smeješ, iskrivljeno. Kad je to rekla, preseče me u nogama, momentalno me glava zabolela, kažem ajmo, idemo kući, idem ja doktoru. Pa što? Kažem Pareza Facialis!!! Bio sam siguran da je to to, pošto sam to jednom doživeo, ali, kasnije će se ispostaviti u MNOOOGO blažem obliku. Bilo je to na početku rata, kad su nas terali da silazimo u hladno sklonište u Zagrebu, i da spavamo tamo, jer ako nisi hteo bio si terorista, izdajnik…. No, došli kući, ja se obukao, i odem na hitnu. Tamo kažu, nema krvi, nisi za nas. Dobro….dežurna ambulanta u Njegoševoj…uf sinko, kaže brka sa nogama na stolu i upaljenim TV, nisi ti za nas, ajde ti na neurologiju, znaš gde je to, odmah kraj ludare…dobro…. Odem tamo, čekam na šalteru, dolazi sestra, kuca poruku, ne gleda me. Dobro veče….ja sam došao… a ko je pacijent…jer tu ..(mislim, evo ja sam , ali nisam vezan… mislim stvarno), aaa dobro, sedi tamo i čekaj. Stiže gospođa doktorka u pratnji sestre, ulazimo u ambulantu, a tamo hladno, radi klima , nema više od 17 stepeni, užas…pregleda me. Potvrdila, pareza facialis. Odmah puna šaka tableta, Deksazon, B vitamin-Beviplex, Ranisan, kapi za oči da mi se ne isuši oko (!?!?!?!), maži i mast ako se uveče ne zatvori (!?!?!), kontrola u ambulanti. A ja više ne mogu zatvoriti oko, teško pričam, gutam ko da imam u ustima užareni ugalj… Sutradan se stanje pogoršava, do uveče nisam bio za prepoznati, spustila se desna strana lica, desna strana nosa se slepila, oko poluotovoreno stalno, boli vrat, ni njega ne mogu micati kako treba… Odlazim kod doktora, ona odmah, frka, zašto ti nije dala injekcije OHB12, pa ovo, pa ono…Vraćam se kući sa još jednom šakom tableta ujutro i uveče (sve sa Bensedinom), donosim inekcije da se tašta igra Pikada (med. Sestra J )… I odmah me je uputila na akupunkturu. Odem do neurologije, tamo rade akunpukturu, a ono SVI NA KOLEKTIVNOM GODIŠNJEM DO 20.08. Pitam, kad dolaze, jel ima nekoga da mi preporuči privatno… NIŠTA!! Mislim, sramota, niko ne radi, nema dežurnog doktora, kao da oni nisu potrebni, kao da je to nešto…. ne mogu opisati kako sam bio ljut, da NIKO, ali NIKO ne radi na tom odjelu, jer su, bože moj, svi otišli na kolektivni godišnji u trajanju od mesec dana. Sreća u nesreći je bila ta što je moja rođaka poznavala jednu doktorku iz studentskih dana koja radi akupunkturu. Stupili u kontakt, a žena odmah prihvati. Sutradan se nađemo, a ona odmah detaljan pregled lica, kaže nije baš lepo, a ni bezazleno, mnogo ozbiljnije nego što sam mislila i odmah krene sa bockanjem. Prvi dan i nisam bio nešto izbockan, da ne bi previše stimulisala, ali posle toga svaki dan se povećavao broj iglica na mom licu i glavi… Na kraju sam bio skroz pun iglica. Ne mogu reći da boli, boli samo onog momenta kad se igla zabada, pošto se mora dobro ubosti, pričvrstiti, da stoji. Najbolji pokazatelj da je dobro ubodena igla je lokalno crvenilo koje nastaje oko uboda, i osećaj vreline na tom mestu. Odmah mi je rekla da je imala samo jedan slučaj sličan ovome, i da je imala 100 % oporavak, pa je jako zainteresovana kako će ovo moje proći. I stvarno, već nakon 3-4 tretmana se osetilo poboljšanje. Nakon 10 tretmana skoro sve se vratilo, mišići se zategli, vratila se funkcija mišićima na licu, nosnica se digla, oko super. Ne mogu vam opisati moju sreću. Uspeo sam da se oporavim, sve se završilo OK. A da nisam odmah reagovao i otišao kod doktora ili počeo odmah sa akupunkturom, postojala je velika šansa da sve ostane opušteno, ukočeno, iskrivljeno, da visi… A šta je uzrok svemu tome? Promaja, opereš kosu i izletiš napolje, otvoren prozor u kolima, velia razlika u temperaturi ako korstite klimu… Zato oprez. Evo par linkova. e medicine Pliva,Pareza