Tata u pelenama

Prenosim u potpunosti teskt mlade mame koju volim da čitam, a još je i sugrađanka (bivša )

MI evo treći put počinjemo sve ispočetka, i gđa je otišla par puta u školicu u Novom Sadu, Zmaj Ognjena Vuka, impresije su joj pomešane, sve zavisi tko vodi školicu, i da, nju kao treći put mamu su ispitivale buduće mame o svemu i svačemu, kao ženu sa iskustvom.

Škole roditeljstva  su važne, iako vam možda ne deluje tako. Ukoliko nikada niste imali novorođenče u rukama i obavezu da se starate o njemu 24 časa dnevno svih sedam dana u nedelji, razumem zašto mislite da su škole roditeljstva neka moderna izmišljotina.

Zašto naše babe nisu imale nikakve škole roditeljstva, pa su sve uspevale same?pitate se vi s pravom. Naše babe su živele u vreme kada je pojam uže porodice bio nešto širi nego što je danas. Živele su u zajednicama ne samo sa svojim mužem i decom, već i sa svekrom, svekrvom, a neretko i babom i decom, deverom, jetrvom, zaovom… Dece je bilo mnogo više, i uvek je bio neko tu oko vas da vam prenese znanje, da vam pomogne, da vas podrži.

Danas su roditelji najčešće prepušteni sami sebi. Neretko se tata vraća na posao već nakon dva do tri dana, i mama ostaje sama sa bebom. Neispavanost, nesigurnost, previše (različitih) informacija sa svih strana, dobronamerni i „dobronamerni“ saveti stvaraju samo još veću buku u glavi novonastalih roditelja (ne volim izraz „mladi“ roditelji jer označava godine, a ne volim ni „novopečeni“, jer mi je nekako passé).

Kao budući roditelj, misliš da sve znaš – a ujedno, strah te je da ništa ne znaš.

Stručna pomoć je tu od presudnog značaja: škole roditeljstva su važne jer pružaju informacije, i jer ćete imati makar malo više samopouzdanja, znaćete šta (da) radite.

Nažalost, zbog objektivnih razloga nisam mogla da idem u školu za roditelje, ali bih volela da jesam, jer znam da bi mi pomogla da se lakše izborim sa svim pitanjima koje sam imala, ili bih makar znala koga da pozovem, kome da se obratim za sve probleme i nedoumice sa kojima sam se susrela. Sad sam sigurna da bih u svakoj narednoj trudnoći išla, ponovo i ponovo.

Nikad nije previše kvalitetnih saveta i moralne podrške.

Povod za ovaj tekst je lepa vest da voda Rosa u saradnji sa Ministarstvom zdravlja podržava razvoj novih škola roditeljstva u domovima zdravlja u Srbiji. Cilj jepružanje stručne pomoći porodicama tokom trudnoće, porođaja, ali i prvih godina roditeljstva.

Iz saopštenja izdvajam:

Nove škole roditeljstva će biti razvijane u sredinama koje do sada nisu imale ovaj vid edukacije i predviđeno je da prvih pet škola bude otvoreno u maju 2016. godine. Plan je da u naredne tri godine postojeća mreža bude proširena sa oko 20 škola, a odluku u kojim će gradovima biti otvorene doneće Ministarstvo zdravlja na osnovu monitoringa i stručne analize koji će biti izvršeni na teritoriji cele Srbije.

Škole će voditi stručni medicinski timovi koji će proći sveobuhvatan program obuke pod nadzorom Ministarstva zdravlja, a koji je u skladu sa poslednjim dostignućima profesije iz zemlje i inostranstva.

Roditelji će na radionicama i predavanjima dobijati savete o trudnoći, adekvatnoj ishrani, fizičkoj aktivnosti i pripremama za porođaj. Šta bih ja volela da jedna škola roditeljstva sadrži, a pored uobičajene i obavezne priče o trudnoći i psihofizičke pripreme za porođaj je i sledeće:

• Više konkretnije priče o dojenju, ali ne (samo) o važnosti majčinog mleka, već i savete koga kontaktirati i na koji način u slučaju problema, nedoumica i pitanja. Rosa je poznata i po svojoj podršci Bankama humanog mleka, tako da sam sigurna da će dobar deo saveta biti posvećen upravo dojenju.
• Obavezan deo škole posvećen postporođajnoj depresiji. Mnogo mama mojih prijateljica se susrelo sa ovim problemom, a da nisu dobile adekvatnu podršku, ili da ni same nisu znale da imaju problem. Postporođajna depresija nije izmišljena bolest modernog doba, već realna pretnja koja postoji i ne dešava se samo drugima. Od sto žena, deset do petnaest njih će osetiti neki oblik postporođajne depresije, u blažem ili težem obliku. Zbog toga je važno da znaju kako da prepoznaju simptome i kome da se obrate za pomoć.
• Osnove pružanja prve pomoći novorođenčadi i deci – tako važna stvar, a o njoj ima malo ili nimalo reči! Kako reagovati u slučaju anafilaktičkog šoka; kako reagovati u slučaju gušenja stranim telom; spašavanje prilikom davljenja; prva pomoć kod zadobijenih opekotina… ovo su sve veoma realne situacije sa kojima se roditelji mogu susresti – a osim „pozovite hitnu pomoć!“ sigurno je da postoji još nešto što mogu uraditi. Pogrešna reakcija može biti opasnija od nereagovanja, a u pojedinim slučajevima neblagovremena reakcija pravi razliku između života i smrti.

Dve dodatne stvari koje bi, ako mene pitate, jedna idealna škola roditeljstva imala su:

• Objašnjavanje važnosti fizičkog kontakta sa novorođenčetom i pobijanje predrasude zvane „ne navikavaj ga na ruke“. Uvođenje u svet nošenja beba i dece u maramama i nosiljkama.
• Predstavljanje platnenih pelena kao zdravijeg i ekologiji prijatnijeg izbora.

 

 

 

 

 

 

Ovu inicijativu možete podržati i vi kupovinom Rosa vode u pakovanju od 1,5 l – od čije prodaje se odvaja po 1 dinar za razvoj škola roditeljstva.

Sandra Simonović Kravitz

Pošto nam je porođaj goruća tema ovih dana, moram da postujem ovaj tekst. U praksi, stvar je mnogo drugačija. Ako hoćeš epidural, moraš da platiš anesteziologa, iako je to njegov posao, da platiš doktora, iako je to njegov posao, i babicu/sestru, iako je to njihov posao… da se moliš da porođaj krene od 7 do 19, jer samo tada hoće da dođu da rade epidural…

Davanje epiduralne anestezije svakoj porodilji nije moguće u Novom Sadu Ideja ministra zdravlja Zlatibora Lončara o davanju epiduralne analgezije svakoj porodilji od januara 2016. je odlična, ali je nju nemoguće ostvariti, ocenjuju u pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo i novosadskom porodilištu. Naime, u svakoj opštoj bolnici u Vojvodini nedostaju anesteolozi, a jedan dežuran anesteziolog ne može da bude dovoljan i za dežurstva u hitnim slučajevima i za operacije i za porođaje. Svake godine u Vojvodini bude oko 18.000 porođaja, a od tog broja više od trećine žena se porodi u novosadskoj Betaniji. Pokrajinska sekretarka za zdravstvo Vesna Kopitović kaže da je divna ideja da se žene porađaju uz epiduralnu analgeziju i da im se omogući da uživaju u tom događaju, što je normalno svuda u svetu. Međutim, to trenutno nije ostvarivo. – Potrebno je imati tri anesteziologa u dežurstvu, da bi to moglo da se uradi. Svaka opšta bolnica u Vojvodini ima porodilište i svakoj fale anesteziolozi. Nakon 14 časova u bolnicama ostaje po jedan dežurni anesteziolog, koji ne dežura samo za rad porodilišta i porođajnih sala, već je tu i za carske rezove i druge operacije. U svakoj bolnici nedostaje minimalno tri anesteziologa, da bi sve moglo da funkcioniše – kaže dr Kopitović. Prema njenim rečima, čak i kada bi bilo dozvoljeno zapošljavanje novih anesteziologa, to ne bi moglo da se uradi, jer mi nemamo nijednog nezaposlenog lekara ove specijalnosti. – Mi sada nemamo koga da zaposlimo. Imamo lekare na volonterskim specijalizacijama. Oni volontiraju, rade godinama bez plate i pitanje je da li će posle specijalizacije ostati ili otići. Pri tome, oni će postati specijalisti tek za tri ili četiri godine. Dok ne bude dovoljan broj lekara, neophodno je motivisati ljude da rade prekovremeno, ali da se to reši tako da njihov prekovremeni rad plaća RFZO, a ne pacijenti – kaže pokrajinska sekretarka za “Dnevnik” i napominje da je rešenje ili u preraspodeli kadra ili u smenskom radu u porođajnom bloku. Upravnik novosadske Klinike za ginekologiju i akušerstvo Dragan Stajić slaže se da je manjak anesteziologa jedini problem u realizaciji ideje o davanju epidurala svakoj porodilji. – Imamo jednog dežurnog anesteziologa i tehničara, a dnevno imamo i više od 20 porođaja. Nemoguće je da jedna osoba to sve uradi. Ženama treba da se omogući bezbolan porođaj i da im se pomogne, a to bi i nama zaposlenima olakšalo posao – rekao je dr Stajić i napomenuo da je i sada epiduralna analgezija besplatna za porodilje koje imaju medicinsku indikaciju za ovu proceduru. Prema rečima dr Kopitović, Vojvodini trenutno nedostaje 760 lekara, različitih specijalnosti, a svakoj opštoj bolnici su potrebni anesteziolozi.

Source: Davanje epiduralne anestezije svakoj porodilji nije moguće u Novom Sadu

Pošto sam pre tačno 8 godina upgrejdovao ovaj sajt na verziju 2.0,  ( V2.0 ) odlučili smo da je ipak 3.0 bolja verzija.

Tako da od decembra TATA U PELENAMA doživljava 3 reinkarnaciju.

Izgleda da više nema opravdanja i da moram pčeti s apisanjem bloga opet… treba se podsetiti svega.

 

 

U moru sajtova i članaka na netu kako naći posao, šta pogrešno radite, kako napisati CV, prvi intervju i slično pojavila se knjiga koju vredi pročitati i skrenuti misli na veselije teme.

Radimo, a ne radimo. Žurimo, a kasnimo. Tražimo posao, a molimo Boga da ga ne nađemo! Nađemo posao, a kao da svaki dan idemo na giljotinu. Petak nam je omiljeni dan i svi od reda mrzimo ponedeljke! Ili ne? Neki od nas vole ono što rade, imaju šta da rade i žao im je svih onih kojima je posao muka, a radno mesto mučilište. Ova e-knjiga je napravljena za sve nas! Šaljiva, zabavna, veoma realna, kroz nju nas Infostud podseća na to da za svakog postoji idealan posao, a možda se oglas za taj posao nalazi baš na sajtu infostud.com

Klik na link za knjigu: KLIK

http://mybzs.com/n4n4P9i-n4n8Z

Dragi moji,

 

Tata u pelenama je napokon završio svoju novu kuću i možete nas naći na

 

www.tataupelenama.com

 

Čitamo i pišemo se.

 

Pozdrav

Uskoro novi postovi

Nesto mi je sve cudno. Da pisem. Sta?

Pa svasta:)

Svasta se izdesavalo od mog poslednjeg obracanja sirokom auditorijumu.

Mnogo se putovalo, najvise poslom, naravno, radio sam na nekim projektima koji su mnooogo veliki  pa nisam imao vremena za ove druge,. Lepse stvari. Ali to cu natanane u nekom drugom postu.

 

A moj najveci projekat, Tata u pelenama V2.0 je napokon realizovan.

Na ovaj svet je dosla mala MAJA, 07.06.2008 godine.

Teska 3920. dugacka 51 cm, rodila se u 15:16, u nasoj divnoj Betaniji.

Malkice ranije, bila je 10-ak dana u decjoj nakon toga ali o tome kasnije.

 

Elem, evo malene lepotice.

 

Pokusavam da smislim sta bi bilo pametno napisati, zabeleziti a ne ponoviti se. Toliko toga je napisano u proteklih nekoliko dana da vise nista nema smisla.

Pokusacu da pisem kako je to sve izgledalo sa druge strane.

Danas sam se vratio sa puta. Doletio na Aerodrom Nikola Tesla. Docekale su me moje devojke. Sve tri. Bas sam se obradovao. Ne secam se kad me je nesto tako obradovalo. Umoran, premoren od posla i prezentacija prosle nedelje, ne znam na kom jeziku da govorim, nemacki, engleski, mesavinu srpskog, ruskog i bugarskog…

Gledali smo kako polece par aviona, pokazivali smo Anji kao se penju visoko, objasnjavali da i tata tako ide u Bec, ali se uvek vrati.

Bec. Prosle nedelje sam opet bio na komercijalnom treningu na koji idem od oktobra. U organiizaciji Siemens Profesional Education, i CEE regiona za komercijaliste u nasem regionu. Mnogo novih stvari, stvari koje smo vec negde culi, na nekim vestima, da nesto postoji ali nije imao ko da objasni. PM, Risk, milioni raznoraznih procesa vaznih za donosenje odluka u projektima…

I ne bi ova nedelja bila posebna da nisam imao priliku da vidim prve reakcije stranaca na “nasu borbu za pravu stvar” iz prve ruke. Neverovatno, svi kao nesto znaju, a u sustini nista ne znaju. Svi znaju da postoji Kosovo, i Srbija, i rat, i Milosevic, rat, i Kosovo kao drzava…

Ali niko ne zna gde je Kosovo, koliko je udaljeno od Novog Sada, koliko ljudi tamo zivi, koliko je Srba ostalo, koliko ih je bilo, zasto je bilo rata, svega, “milosrdnog andjela” od Ujka Sama i njegove Nate. I ubi se ja objasnjavajuci,al pretekne me ovaj MITING. Stigao je pre mene da rasiri dobar glas, al nazalost samo sa 10 godina kasnjenja, sa 5 godina cutanja, sa toliko propalih prilika da se nesto mozda uradi na drugaciji nacin, pametniji… A meni ostalo da objasnjavam da nismo svi tamo negde daleko u Srbiji takvi divljaci, da prodajemo Kosovo za par patika i ofingera, za bezlicne parole Kosovo je srce Srbije. Parola je da se cita i pise na zidove, a kad se boris za nesto onda se izadje pred narod, ne sa papirom i napisanim tekstom i kaze ajte juris, nego stanes ispred narod i kazes, Junaci za mnom!!!!! Pa krenes, hrabro, i dokle stignes. Ali se boris. Ne saljes prazna saopstenja na javni servis bez zivog glasa, bez ijedne grimase. Ili naucis da komuniciras sa narodom, za one koji su nekad i nikad vise za tebe glasali.

A u austrijskim novinama ne znam koja je lepsa slika. Ona sa zapaljenom ambasadom, ili ona kad se vide prevrnuta kola, zapaljena… Bez konkurencije. I to je jedino sta je otislo u svet, sta je svet video. Gomilu huligana kako prevrcu kontejnere, razbijaju, pale, napadaju, pljackaju SVOJ GRAD, SVOJU ZEMLJU…. Nije taj Mekic u USA, vec u Srbiji, nas narod radi u njemu, zaradjuje za hleb, za zivot, ne Majk, Bill , i ostali okupatori.

A posledice. Meni je najzanimljivije bila vest da Ambasada Nemacke do daljnjeg nece primati zahteve nasih gradjanja za izdavanje viza…..

Imam srece pa imam uspomenu iz mog rodnog grada iz kojeg sam bezao, dobru staru Putivnicu pa mogu da putujem ali sta cemo sa ostalim ljudima koji bi nesto da rade, da se skoluju, putuju, vide sveta, kako to izgleda sa druge strane grane….

 

Definitivno se vraca MRAK.

Lepa Ilustracija se nalazi i kod ovih ljudi:

Moošema , Suske , Blogowski , Dinke, Komsinica Aurora, Ivana i Vanja mozda jos neko, nisam stigao da vidim, izvinjavam se