Wir kinder wom Bahnhof ZOO, Mi djeca sa Kolodvora ZOO

Da se podsetimo jednog lepog teksta o odrastanju i sazrevanju.

Namerno sam napisao naslov u originalu i prevod koji sam ja citao, procitao sam i na srpskom, mislim da je hrvatski prevod mnooogo bolji, lezi uz knjigu vise, tako da je to moja topla preporuka.

Kod nas je doslo vreme da Anji, 13 godina, damo da procita tu knjigu.

Ovo je bila jedna od prvih ozbiljnih knjiga koju sam pročitao. Setio sam se jutros ove knjige. Skroz nepovezano misli su mi išle zbrda, zdola. Dok sam vozio ka poslu, gledao klince na pešačkom prelazu, setio se sebe, u Zagrebu kako trčim preko puta od zgrade do škole, dobrog starog domara koji nas je sprovodio u školu, i tako došao do Christiane F.

Pokušavam da smislim kako bi nekome ko nije pročitao ovu knjigu opisao u par reči o čemu se radi.

A jedino mi na pamet pada: Droga, Berlin, Hladni rat, željeznička stanica, prostitucija, pedofilija, matori perverznjak, visoki soliteri, Porše, tužan pas, kuća na selu za skidanje sa droge………

Knjiga je priča o mladoj devojci, Christiani F. 13 godina. Ova knjiga otkriva jednu tužnu stranu našeg društva. Priča Christiane F. koja govori da u HEROIN i DROGU ne vode ludosti neke zločeste dece nego neljudsko stanovanje u visokim tužnim, izolovanim soliterima, potiskivanje dečije igre, međusobni loši odnosi roditelja, izolacija i maltretiranje u školi…Cristiane F. je prvo počela sa lakim drogama sa samo 12 godina a onda je došla i do heroina sa 13 godina i počela se baviti prostitucijom po klubovima da bi zaradila za drogu.

Posebno su upečatljive slike koje se nalaze u knjizi, od same Christiane F. do njenih prijatelja od kojih je većina završila sa iglom u ruci i na podu nekog WC, mrtvi.

Ova knjiga bi po mome mišljenju trebala biti obavezna lektira u osnovnim školama, da deca vide šta se sve može desiti kad se krene sa drogama, gde to sve vodi, da vide i pročitaju od nekoga ko je to prošao, a ne da gledaju ušminkane filmove koji ne prikazuju šta je život.

Kad se Anja rodila, ponovo sam uzeo tu knjigu u ruke i pročitao je, da se podsetim, da mi u glavi ponovo ožive neke slike, bezbroj IF reči, a kad poraste dobiće je u ruke da je sama pročita.

Par citata:

U zahodu je upravo bio još jedan fikser koji je sebi udario šut.Jedan totalno propali tip.Upitala sam ga dali bi mi htio posuditi svoj pribor.Dao mi ga je.Odjednom sam se užasno uplašila kako ću zabiti iglu u venu na ruci.Prislonila sam je,ali nisam mogla zabosti,iako sam to kod drugih vidjela bezbroj puta.Morala sam se dakle obratiti propalom tipu za pomoć.On je naravno odmah shvatio da mi je to prvi put.Rekao je da je to sranje ali je ipak uzeo špricu.Morao je tri puta zabosti iglu dok nije povukao malo krvi i tako znao da je pogodio u venu.I dalje je mrmljao da je to sranje,ali mi je ubrizgao čitavu četvrtinu.Bilo je doista kao grom,ali pravi sam orgazam drugačije zamišljala.»

«Axelov stan je bio pravi čumez,pravi fikserski stan.Već s praga osjetila sam smrad.Posvuda su ležale prazne riblje limenke.Opušci su bili umočeni u ulje ili u umak od rajčice ili senfa.Posvuda su bile čaše i šalice,a u svima malo vode,pepela,duhana i cigaretnog papira.Sa saga je dolazip najgori smrad.Kada je Axel udario šut,vidjela sam zašto je toliko smrdjelo.Izvukao je špricu s ostatcima krvi iz ruke,napunio je vodom i zatim briznuo ružičastu tekućinu jednostavno na sag.Uvijek je tako čistio pribor.Sa svakim fiksom palo bi na ofucani perzijski sag po nekoliko kapi krvi,a to je s ribljim umacima smrdjelo slatkastim zadahom.Čak su i zavjese bile žute i smrdjele.»

«Došao je prosinac.Bilo je sve hladnije.Smrzavala sam se.Ranije mi nikada nije bilo tako hladno.Sad sam se stalno smrzavala.Primjetila sam da sam totalno grogi.Znala sam to od jedne nedjelje početkom prosinca.Probudila sam se u Axelovom stanu pokraj Detlefa.Bilo mi je zvjerski hladno.Ugledala sam jednu kutiju.Onda mi je odjednom pao u oči natpis na toj kutiji.Zapravo njegove boje koje su bile strahovito kričave i od kojih su me boljele oči.Osobito me plašila crvena boja.Uvijek sam se na tripovima bojala crvene boje.Na heroinu je crveno uvijek imalo vrlo nježan ton.Ali je sada crveno na toj prokletoj kutiji bilo silovito.Usta su mi bila puna pljuvačke.Gutala sam je,ali mi je odmah zatim ponovo dolazila i dizala se.Zatim je ipak nestala,a usta su mi bila suha i ljepljiva.Pokušala sam nešto popiti,ali nije išlo.Tresla sam se od hladnoće,sve dok mi nije postalo tako vruće da mi se znoj cjedio.»

«Očistila sam špricu u čaši vode,stavila sam drogu u žlicu za jogurt,poprskala je limunskom kiselinom,prokuhala je,podvezala sam ruku i tako dalje.Za mene je to bilo kao drugima kada ujutro iz navike zapale prvu cigaretu.»

«Svukla sam majcu,a on mi je dao bič.Sve je bilo kao u kinu.Isprva ga nisam udarala kako treba,pa je zajecao da mu moram nanjeti bol.Onda sam žestoko ošinula.On je vikao «mama» .Nisam ga slušala.Pokušala sam da ga ni ne gledam.Ali vidjela sam kako su na njegovom tijelu sve više oticali ožiljci,a zatim mu je na nekim mjestima koža doslovno popucala.Bilo je odvratno a trajalo je gotovo čitav sat.Kad je konačno svršio,ja sam obukla majcu i pobjegla.»

Linkovi :

Wir kinder wom Bahnhof ZOO

Intervju sa Christianom F.

Wikipedia

Slike iz knjige

Auto sedište i deca u kolima

Edit:

Nakon dve godine ovaj blogpost je ponovo aktuelan.

U dogovoru i uz saglasnost ljubazne Mama na ćoše, prenosim jedan njen tekst ovde.

Apsolutno sa svime se slažem, isto se i Anja i Maja ponašaju u kolima, kod nas je apsolutno zabranjeno da se vozi u kolima bez vezivanja, čak i po ulici, na kratko.

Trenutno imamo jedno malo “jaje” sedište za male bebe, jedno od 9-18 kg, 2 velika do 36 kg i 2 bustera. Anja je sve prerasla, Maja je na busteru, a Katarina će ovih dana da počne da se vozi u ovom većem od 9-36 kg, prerasla je “jaje”.

Tekst o našim sedištima očekujte uskoro.

************************************

Prvo što Nikola i Lena urade kada sednu svako u svoj auto, koliko god puta na dan to bilo, je- da vežu pojas. Naizgled, to nije ništa neobično, statistika kaže da 58 % vozača i suvozača u Srbiji to radi. Onda se okrenu, pogledaju u mene i ozbiljno kažu- mama da veže pojas! Tu već razbijamo statistiku jer na zadnjem sedištu kod nas se vezuje samo 3 odsto putnika!

Ali znate li na koju računicu jesam ponosna? Nikola ima tek dve i po godine, Lena samo godinu dana. To su veliki dečji automobili, a oni vezivanje u kolima već sada imaju kao stečenu naviku. On kaže, ona pokaže. Jer u našim kolima postoji red, uvek isti rituali pre polaska. Svako ima svoje mesto, svako dete svoje auto- sedište, svi obavezu da se vežemo.

“Može muzika?”, uz širok osmeh i visoko uzdignut kažiprst Nikola uvek potom označi početak vožnje! Menjamo rute i note, ali dobre navike ne.

U Švedskoj se na prednjem sedištu vezuje 98 %, a na zadnjem čak 96 odsto putnika. Ali lako je njima, oni imaju standard. I zakone koji moraju da se poštuju. Mi ne marimo za to, a izgleda ni za rođenu decu. Sigurno nećemo to da kažemo, ali statistika to pokazuje.

Od 50 osoba stradalih u saobraćaju jedna je dete. Nije puno, ako ne pomisliš odmah na svoje dete. Zato misli na njega unapred, kad god sedaš u kola. Jer poslednjih godina u saobraćajnim nezgodama deca najviše stradaju upravo kao putnici u vozilima 47 %, kao pešaci 41%, a kao biciklisti 12%.

Tek svako četvrto dete tokom prevoza koristi zaštitne sisteme, pokazuju podaci Agencije za bezbednost saobraćaja. To su rezultati od prošle godine, do sada najbolji koje smo ostvarili, a i dalje poražavajući! Jer istraživanja sa terena čak govore da se kod 90 % dece koja koriste auto- sedišta, to ne čini pravilno. Na tu računicu nikako ne možemo biti ponosni, niti ostati ravnodušni. To zapravo znači da sedište nije odabrano prema detetu, da nije homologovano, nije na odgovarajući način pričvršćeno ili dete u njemu nije pravilno vezano.

Uđite u prvu prodavnicu obuće i uzmite tesne ili vama velike cipele. Probajte u njima da hodate. Ne morate, možete da zamislite kako to izgleda, zar ne? Teško da možete da odmaknete daleko, bez da se ne povredite. A možete li da zamislite da povredite svoje dete? Da upravo vi budete odgovorni za njegovu poslednju rutu? Za statistiku to će biti- jedno dete. Vaše dete.

kids seat 1

Pravilnom upotrebom auto- sedišta smrtnost dece pri sudarima smanjuje se za preko 70 %. To pokazuju studije o bezbednosti u saobraćaju i rigorozni testovi koji se sprovode u Evropskoj uniji. Ne trebaju nam ni standard ni Zakon da nas, svaki na svoj način sputavaju, prvi u odabiru sedišta, drugi u nepromišljenosti. Za početak je dovoljno udubiti se u samo uputstvo koje ide uz svako sedište.

Na njemu prvo potražite dokaz o postojanju ECER129 ili R44/04 standarda bezbednosti. Da biste bili sigurni da ste dete dovoljno čvrsto vezali, između detetovih grudi i pojasa sme da stane samo jedan prst, jer se u suprotnom stvara luft koji dozvoljava da dete izleti van pojasa. Takođe, ako samo sedište nije ispravno ili dovoljno čvrsto vezano za auto, biće odbačeno unutar vozila što znači ili sigurnu povredu, ili sigurnu smrt.

Naš Zakon predviđa da dete do 3 godine mora da se prevozi u adekvatnom auto- sedištu, vezano pojasevima. Moraju ga koristiti i stariji klinci do visine od 150 cm. Deca mlađa od 12 godina ne smeju biti na mestu suvozača. Nema veze, vi vozite polako? Evo šta može da vam se desi vrlo brzo:

Ukoliko se, recimo, vaš automobil kreće brzinom od 25 km/h, u slučaju sudara usled inercije ljudsko telo postaje teže i do 20 puta. To zapravo znači da ako u rukama držite dete od 10 kg, nećete uspeti da ga zadržite u naručju, jer će u trenu postati teško 200 kg!

Može muzika?

Ili je krajnje vreme da promenimo pesmu?

U Srbiji se nastavlja kampanja Bezbednost nikad nije na odmoru koja ima za cilj da ukaže na značaj stalne upotrebe auto sedišta tokom vožnje, da edukuje roditelje o tome koliko je važno da deci obezbede sigurnu vožnju. Na sajtu www.auto-sedista.rs možete se informisati o tome koje grupe auto sedišta postoje, kako se ona postavljaju, koje je najbolje za vaše dete, rezultate testiranja auto sedišta i sve o njihovom značaju.

Najveći broj nesreća dešava se u gradskoj vožnji, na samo nekoliko kilometara od kuće.

Možete li da podignete 200 kg?

Možete li da vratite vreme?

Pare nisu problem. Njih mogu uvek iznova da rodim.

Novi početak ILI kako da ne propustiš novi život

Kad se očekuje beba, mladi roditelji obično imaju gomilu papirića ispred sebe, beskonačne spiskove šta im sve treba, u browseru gomilu otvorenih strana sa raznih foruma, www.roditelj.com, www.bebac.com i slično. Glave su im pune raznoraznih saveta brižnih prijatelja, komšija, raznorazne rodbine, dobročinitelja.

Tako je kod prvog.

Sa drugim detetom roditelji su obično puni sebe, sve znaju, lako ćemo, ma sve smo već prošli.. I obično ponove iste greške, ili naprave još gore izbegavajući zamke koje su imali sa prvim detetom.

Kod trećeg…. Ne znam.

Naša priča počinje 2005 godine kad je na svet stigla Anja.  Piše I ovde na blogu dosta o tome, ali… Iako smo se pripremali za malenu, te davne 2005 nije bilo toliko foruma, blogova, saveta. Snalazili smo se kako znamo I umemo, pravili greške, ali eto, ispalo dete skroz ok. Dobar učenik, 4 razred, bavi se sportom, odbojka I atletika I generalno dobro dete.

Onda je 2008 došla Maja.  Tu je već bilo I foruma, roditelj.com I blogova….  Svega I svačega.  I na internetu smo pronalazili raznorazne dijagnoze, od upale nerbih završetaka u mozgu do meningitisa, I osteoropoze, valjda sam dobro napisao. A sve je bila prehlada sa curenjem nosića.  I ona na kraju ispade dobra, paetnica, mala prznica, ali krv nije voda, kaže ponosni tata.  Kad smo saznali da doalzi I broj 3 na ovaj svet, naša reakcija je bila, OK, dobro, šta ima za ručak.  Da me ne razumete pogrešno, ali toliko smo bili opušteni, relaksirani, da sam u jednom momentu rekao gospođi da sam zaboravio da je trudna…

8 decembra 2015 godine na svet je došla I treća princeza, Katarina.

Događaji sa tog “opuštenog” dolaska u nastavku, ali šta sam hteo da kažem…

 

OPUSTITE SE, DOLAZAK BEBE, NOVOG ŽIVOTA JE PREDIVAN MOMENAT KOJI SE NE PROPUŠTA, KOJI JE JEDAN JEDINI NA OVOM SVETU I ŽIVOTU, I NE PONAVLJA SE.

Ljubav preko žice

Situacija:
Uveče, oko 20 časova, zvoni telefon…
zvrrrrr. zvrrrrr,
#halo?
#Dobro veče, ta i ta iz Beograda, EFG banka, zovem vas u vezi kredita koji možete sad odmah da dobijete preko telefona…..# gospođice, a ko je vama dao moj broj telefona i ko je rekao da sam ja zainteresovan za kredit?

#pa znate trenutno obrađujemo vaš grad pa zovemo redom i ako  ……

#?!?!?!?!,%&$/($#/%#%(

E ajd nek mi sad neko kaže, jel to normalno, majke mi već su dosadni, treba ih tužiti za uznemiravanje i maltretiranje.

Jel ima neko slična iskustva??

Pripreme za porodilište, spisak stvari koje treba poneti

ŠKOLE RODITELJSTVA SU VAŽNE – PODRŽIMO NJIHOV RAZVOJ!

Prenosim u potpunosti teskt mlade mame koju volim da čitam, a još je i sugrađanka (bivša :) )

MI evo treći put počinjemo sve ispočetka, i gđa je otišla par puta u školicu u Novom Sadu, Zmaj Ognjena Vuka, impresije su joj pomešane, sve zavisi tko vodi školicu, i da, nju kao treći put mamu su ispitivale buduće mame o svemu i svačemu, kao ženu sa iskustvom.

Škole roditeljstvaTrudnoća, beba, pregnant  su važne, iako vam možda ne deluje tako. Ukoliko nikada niste imali novorođenče u rukama i obavezu da se starate o njemu 24 časa dnevno svih sedam dana u nedelji, razumem zašto mislite da su škole roditeljstva neka moderna izmišljotina.

Zašto naše babe nisu imale nikakve škole roditeljstva, pa su sve uspevale same?pitate se vi s pravom. Naše babe su živele u vreme kada je pojam uže porodice bio nešto širi nego što je danas. Živele su u zajednicama ne samo sa svojim mužem i decom, već i sa svekrom, svekrvom, a neretko i babom i decom, deverom, jetrvom, zaovom… Dece je bilo mnogo više, i uvek je bio neko tu oko vas da vam prenese znanje, da vam pomogne, da vas podrži.

Danas su roditelji najčešće prepušteni sami sebi. Neretko se tata vraća na posao već nakon dva do tri dana, i mama ostaje sama sa bebom. Neispavanost, nesigurnost, previše (različitih) informacija sa svih strana, dobronamerni i „dobronamerni“ saveti stvaraju samo još veću buku u glavi novonastalih roditelja (ne volim izraz „mladi“ roditelji jer označava godine, a ne volim ni „novopečeni“, jer mi je nekako passé).

Kao budući roditelj, misliš da sve znaš – a ujedno, strah te je da ništa ne znaš.

Stručna pomoć je tu od presudnog značaja: škole roditeljstva su važne jer pružaju informacije, i jer ćete imati makar malo više samopouzdanja, znaćete šta (da) radite.

Nažalost, zbog objektivnih razloga nisam mogla da idem u školu za roditelje, ali bih volela da jesam, jer znam da bi mi pomogla da se lakše izborim sa svim pitanjima koje sam imala, ili bih makar znala koga da pozovem, kome da se obratim za sve probleme i nedoumice sa kojima sam se susrela. Sad sam sigurna da bih u svakoj narednoj trudnoći išla, ponovo i ponovo.

Nikad nije previše kvalitetnih saveta i moralne podrške.

Povod za ovaj tekst je lepa vest da voda Rosa u saradnji sa Ministarstvom zdravlja podržava razvoj novih škola roditeljstva u domovima zdravlja u Srbiji. Cilj jepružanje stručne pomoći porodicama tokom trudnoće, porođaja, ali i prvih godina roditeljstva.

Iz saopštenja izdvajam:

Nove škole roditeljstva će biti razvijane u sredinama koje do sada nisu imale ovaj vid edukacije i predviđeno je da prvih pet škola bude otvoreno u maju 2016. godine. Plan je da u naredne tri godine postojeća mreža bude proširena sa oko 20 škola, a odluku u kojim će gradovima biti otvorene doneće Ministarstvo zdravlja na osnovu monitoringa i stručne analize koji će biti izvršeni na teritoriji cele Srbije.

Škole će voditi stručni medicinski timovi koji će proći sveobuhvatan program obuke pod nadzorom Ministarstva zdravlja, a koji je u skladu sa poslednjim dostignućima profesije iz zemlje i inostranstva.

Roditelji će na radionicama i predavanjima dobijati savete o trudnoći, adekvatnoj ishrani, fizičkoj aktivnosti i pripremama za porođaj. Šta bih ja volela da jedna škola roditeljstva sadrži, a pored uobičajene i obavezne priče o trudnoći i psihofizičke pripreme za porođaj je i sledeće:

  • Više konkretnije priče o dojenju, ali ne (samo) o važnosti majčinog mleka, već i savete koga kontaktirati i na koji način u slučaju problema, nedoumica i pitanja. Rosa je poznata i po svojoj podršci Bankama humanog mleka, tako da sam sigurna da će dobar deo saveta biti posvećen upravo dojenju.
  • Obavezan deo škole posvećen postporođajnoj depresiji. Mnogo mama mojih prijateljica se susrelo sa ovim problemom, a da nisu dobile adekvatnu podršku, ili da ni same nisu znale da imaju problem. Postporođajna depresija nije izmišljena bolest modernog doba, već realna pretnja koja postoji i ne dešava se samo drugima. Od sto žena, deset do petnaest njih će osetiti neki oblik postporođajne depresije, u blažem ili težem obliku. Zbog toga je važno da znaju kako da prepoznaju simptome i kome da se obrate za pomoć.
  • Osnove pružanja prve pomoći novorođenčadi i deci – tako važna stvar, a o njoj ima malo ili nimalo reči! Kako reagovati u slučaju anafilaktičkog šoka; kako reagovati u slučaju gušenja stranim telom; spašavanje prilikom davljenja; prva pomoć kod zadobijenih opekotina… ovo su sve veoma realne situacije sa kojima se roditelji mogu susresti – a osim „pozovite hitnu pomoć!“ sigurno je da postoji još nešto što mogu uraditi. Pogrešna reakcija može biti opasnija od nereagovanja, a u pojedinim slučajevima neblagovremena reakcija pravi razliku između života i smrti.

Dve dodatne stvari koje bi, ako mene pitate, jedna idealna škola roditeljstva imala su:

  • Objašnjavanje važnosti fizičkog kontakta sa novorođenčetom i pobijanje predrasude zvane „ne navikavaj ga na ruke“. Uvođenje u svet nošenja beba i dece u maramama i nosiljkama.
  • Predstavljanje platnenih pelena kao zdravijeg i ekologiji prijatnijeg izbora.

img_7761

 

 

 

 

 

 

Ovu inicijativu možete podržati i vi kupovinom Rosa vode u pakovanju od 1,5 l – od čije prodaje se odvaja po 1 dinar za razvoj škola roditeljstva.

Sandra Simonović Kravitz

Epidural u Betaniji, Novi Sad

Pošto nam je porođaj goruća tema ovih dana, moram da postujem ovaj tekst. U praksi, stvar je mnogo drugačija. Ako hoćeš epidural, moraš da platiš anesteziologa, iako je to njegov posao, da platiš doktora, iako je to njegov posao, i babicu/sestru, iako je to njihov posao… da se moliš da porođaj krene od 7 do 19, jer samo tada hoće da dođu da rade epidural…

Davanje epiduralne anestezije svakoj porodilji nije moguće u Novom Sadu Ideja ministra zdravlja Zlatibora Lončara o davanju epiduralne analgezije svakoj porodilji od januara 2016. je odlična, ali je nju nemoguće ostvariti, ocenjuju u pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo i novosadskom porodilištu. Naime, u svakoj opštoj bolnici u Vojvodini nedostaju anesteolozi, a jedan dežuran anesteziolog ne može da bude dovoljan i za dežurstva u hitnim slučajevima i za operacije i za porođaje. Svake godine u Vojvodini bude oko 18.000 porođaja, a od tog broja više od trećine žena se porodi u novosadskoj Betaniji. Pokrajinska sekretarka za zdravstvo Vesna Kopitović kaže da je divna ideja da se žene porađaju uz epiduralnu analgeziju i da im se omogući da uživaju u tom događaju, što je normalno svuda u svetu. Međutim, to trenutno nije ostvarivo. – Potrebno je imati tri anesteziologa u dežurstvu, da bi to moglo da se uradi. Svaka opšta bolnica u Vojvodini ima porodilište i svakoj fale anesteziolozi. Nakon 14 časova u bolnicama ostaje po jedan dežurni anesteziolog, koji ne dežura samo za rad porodilišta i porođajnih sala, već je tu i za carske rezove i druge operacije. U svakoj bolnici nedostaje minimalno tri anesteziologa, da bi sve moglo da funkcioniše – kaže dr Kopitović. Prema njenim rečima, čak i kada bi bilo dozvoljeno zapošljavanje novih anesteziologa, to ne bi moglo da se uradi, jer mi nemamo nijednog nezaposlenog lekara ove specijalnosti. – Mi sada nemamo koga da zaposlimo. Imamo lekare na volonterskim specijalizacijama. Oni volontiraju, rade godinama bez plate i pitanje je da li će posle specijalizacije ostati ili otići. Pri tome, oni će postati specijalisti tek za tri ili četiri godine. Dok ne bude dovoljan broj lekara, neophodno je motivisati ljude da rade prekovremeno, ali da se to reši tako da njihov prekovremeni rad plaća RFZO, a ne pacijenti – kaže pokrajinska sekretarka za “Dnevnik” i napominje da je rešenje ili u preraspodeli kadra ili u smenskom radu u porođajnom bloku. Upravnik novosadske Klinike za ginekologiju i akušerstvo Dragan Stajić slaže se da je manjak anesteziologa jedini problem u realizaciji ideje o davanju epidurala svakoj porodilji. – Imamo jednog dežurnog anesteziologa i tehničara, a dnevno imamo i više od 20 porođaja. Nemoguće je da jedna osoba to sve uradi. Ženama treba da se omogući bezbolan porođaj i da im se pomogne, a to bi i nama zaposlenima olakšalo posao – rekao je dr Stajić i napomenuo da je i sada epiduralna analgezija besplatna za porodilje koje imaju medicinsku indikaciju za ovu proceduru. Prema rečima dr Kopitović, Vojvodini trenutno nedostaje 760 lekara, različitih specijalnosti, a svakoj opštoj bolnici su potrebni anesteziolozi.

Source: Davanje epiduralne anestezije svakoj porodilji nije moguće u Novom Sadu

V3.0 i novi početak

Nikako da se nakanem da sednem i da napišem novi blog post. A toliko ima lepih stvari u poslednje vreme, i svašta se dešava da ne stane u običan post.

Kad sam počinjao pisati Tata u pelenama je bio način da s eizrazim i da napišem neke moje lične doživljaje roditeljstva i svega šta se dešava oko te magične reči.

Sa ove vremenske didtance, mogu reći da je to jedna jako dobra ideja, još da sam ja imao više vremena da je realizujem, i knjiga bi do sad izašla.

Ali da krenemo, šta se desilo u poslednjih par godina.

Kao prvo nakon Anjinih Ćinki, došla je na ovaj svet i MAJA. V2.0.  na wordpress ima tekstić

Anja je krenula u školu , Prijem prvaka, a Maja u vrtić.

I stalno neki događaji oko nas. Promena posla, nema više putovanja u Beograd svaki dan, pa novi posao i stresovi oko njega, pa ponovo menjanje posla, i evo već dve godine u Novom Sadu, blizu kuće.

A za to vreme, porasla deca, Anja krenula u 4 razred, Maja đak prvak, a na svet uskoro dolazi i junior broj 3.

V3.0.

I baš sam srećan zbog toga. Em nam se ispunila želja da naša porodica ima 5 članova, em sestre dobijaju trećeg musketara… J

I red je da se i to proprati ovde, ovog puta live prenos svih važnih događaja sa osvrtom na prethdona dva puta.

Znači, decembar broj 3. Trudnoća super prošla, beba je nemirna pa mamu šutira, čačka gde ne treba, okreće se. Sestre sve to prate i imaju live trening iz osnnova biologije, kako nastaje beba, kako raste i šta se sve dešava sa maminim telom.

Mogu vam reći da je ovo jedna saršena prilika da Anja, koja ima 11 godina sve vidi iz prve ruke… i sve oj je veoma jasno… nema glupih pitanja, sve smisleno i veoma pažljivo pita, a i odgovor koji sledi je najiskreniji moguć.

Znači, krećemo, nema predaha.